SJ Tekmag - шаблон joomla Продвижение

header6

Omaž Danilu Kišu

 U biblioteci „Dr Albert Vajs“ JZCG sinoć održano predavanje o Danilu Kišu. Govorila je mr Aleksandra Vuković.                                  

Biblioteka „Dr Albert Vajs“ je ovo veče posvetila Danilu Kišu ne iz razloga što je po ocu bio Jevrej, a po majci Crnogorac, te da bi ga  svrstali  u jednu od ove dvije grupe, niti stavili na neku drugu gomilu. Zavređuje našu pažnju jer je bio kosmopolit u svakom pogledu, po životu i po književnosti, od tema do stila, jedinstven. Svoju posebnost najbolje je sam definsao: „Ne volim ljude kada se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljaka i bez ogrebotine. Komedijaši.“

Značajan je jer spada među nekoliko najboljih i najiskrenijih pisaca srpskohrvatskog jezika druge polovine XX vjeka, međunarodno priznat i poznat. Po sopstvenom izboru je odbjegao u pisanje kako bi našao nadoknadu za život koji je još kao dijete zamišljao drugačijim od onoga koji vodio.

„Kiša sam prepoznala po mirisu, to je spe­ci­fi­čan mi­ris, ali ni­je mi­ris ru­že ko­ja cvje­ta is­pod bal­ko­na. To su ru­že ko­je se na­la­ze na sme­tli­štu. To je be­smrt­nost mi­ri­sa ili po­e­ti­ka mi­ri­sa o ko­joj ta­ko­đe u ,,Ba­šti, pe­peo” go­vo­ri Kiš. U pi­ta­nju je smrt­ni mi­ris ko­ji do­la­zi kao ži­vot na­kon lo­go­ra – ka­za­la je Aleksandra Vuković. 

Kiš je svoje jevrejstvo pretvorio u literarnost, oneobičavanje u smislu ruskih formalista. Nije bio naklonjen književnosti koja se izdaje za manjinsku. Književnost je bila za njega jedna i nedjeljiva.

U "Gorkom talogu iskustva" pronalazio je ideje za svoje pisanje, tu humanističku akciju, kojom se osmišljava postojanje i život, pretvara u vokaciju, jedinu spasonosnu, onu koja ima maksimalne zahtjeve i čovjek njome postaje maksimum ljudskih mogućnosti - pisac.

Govoriti o Danilu Kišu a ne pomenuti Karla Štajnera, slavnog prognanika, pisca čuvene knjige 7000 dana u Sibiru, je nemoguće. Kišu je ova knjiga bila dragocjen vodič pri pisanju Grobnice za Borisa Davidoviča te mu je i sam posvetio jednu priču iz te knjige „Magijsko kruženje karata“. Štajner je Kišu bio neka vrsta pokretača. Preuzimao je njegove motive, stavljajući ih u svoje priče kao neautorizovane posvete izvorniku. Ovo će koštati Danila Kiša optužbe da je plagijator. Doživio je sličnu sudbinu kao i njegov uzor. Dirnuo je u ono što se ne smije dirati „komunističku svetinju“, a uz to i antisemitizam, prezreo je mediokritetstvo u kulturi...

Pri prvom susretu, Kiš traži ožiljke patnje na licu Štajnera. Kažu, a i po Solženjicinovom iskustvu, da ubicama trag u vidu vertikalne crte u uglu usana urezuje trag ubistva, zato bi takav trag, morao biti vidljiv i na licima žrtava. I naći će, indirektno, onih dvadeset godina, preko 7000 dana, provedenih u dalekim sibirskim predjelima iznad polarnog kruga, u očima njegove Sonje: „Posmatram Gospođu Štajner, i sklanjam pogled. Taj se pogled ne može izdržati! Ne, Sonja Marmeladova, ona je čista ljudska patnja, književni lik u najgorem značenju te reči, papir, pesma, životna radost. A u očima ove druge Sonje (Štajner), u tim očima usađenim u lice lepe žene (još uvek lepe žene) otkrivam nešto što nikad u svom životu nisam video: mrtve oči! Ne kao oči slepca, ne slepe oči, nego oči kakve nikad pisac nije opisao, kakve je malo ko na svetu video, mrtve oči na živom licu. (I ja sad stojim bespomoćan pred tim pogledom, jer to još niko opisao nije, govorim dakle o fenomenu kojeg ne može čitalac da prepozna, tu psihološka objašnjenja ne važe.) Oči Sonje Štajner nisu oči bez izraza, one su mrtve kao u mrtvaca, zastakljen pogled, skamenjen pogled, oči u kojima je ostao samo pepeo negdašnjeg žara, vreli pepeo, ne vir nego dubok bunar u koji ne prodire sunčeva svjetlost, oči duboke kao bunari, nad kojim kad se nagneš nazireš samo mirovanje tamnozelene bistre vode, bunar iz kojeg se mogu nazreti samo ugasle zvezde na mrtvom nebu. A između njih duboka brazda, belega martira.”

Bilo je ovo kratko podsjećanje na čovjeka koga je jedino „bolio život“, stilski delikatnog sa savršenim detaljem u naraciji. Ostavio nam je Kiš djelo koje je odoljelo provjeri vremena, nadživjelo i prigovarače i osporavatelje svih vrsta, i zato jedino možemo da ga čuvamo od zaborava kroz razgovore koje ćemo nastavti u septembru.